Stevan Bradić

Zapisi iz Pečuja

I

Šetajući se sinoć po Pečuju, koji je zanimljiv uveče i prema Mečeku, kada se ide malim ulicama, prema gore, setio sam se Dostojevskog. Odnosno, setio sam se njegovog uvida prema kome ljudi moraju da prostupaju protivno svojim interesima kako bi bili slobodni. Čovek, dakle, može znati šta treba da učini i šta će za njega biti dobro, ali u trenutku odluke on bira nešto drugo, nešto možda pogubno, a svakako destruktivno. Zašto. Samo zato da bi sebi dokazao da je slobodan. Ali to se može reći i ovako: samo zato da bi sebi dokazao sopstvenu moć, nad samim sobom, nad svojim postojanjem. Čovek svesno bira sopstvenu propast. Ovo možda treba povezati sa užitkom, jer se on često nalazi na strani propasti. Ne zato što je on zaista tamo, već zato što je ova zabrana, ova iracionalna gesta koja nas vodi u propast uzdigla ono što se nalazi sa druge strane do nekog mističnog objeka želje. I zaista se tako dolazi do užitka, ali on nikada nije ono što smo očekivali, nikada punoća koja nam je obećana, neko rastapanje na vatri slasti. On je, naprotiv, uvek mali, ograničen i običan. Samo sa naznakom nečega većeg. A objekt kome smo se nadali pokazuje se kao jednak svemu ostalom. Žgoljav i dlakav. U svim detaljima prizemnan i telesan. Ono što posedujemo, ono čemu pristupamo uvek je samo zemaljska stvar, koja ne može da ispuni ono što obećava. I to užasava i tera nas da ponovo pokušamo, ponovo se razočaravajući. Zato je Rilke mislio da se moramo odreći. Ali mislim da je i ovo kukavičluk druge vrste, mada se pojavljuje u formi hrabrosti.

Sve u svemu, pomislio sam na Dostojevskog i njegov uvid i kako je to možda izvor moje teskobe. Kako želim da slobodno izaberem sopstvenu propast, kako se to samo od sebe nameće i kako me poziva sa druge strane. Ni sada ne mogu sa sigurnošću da kažem da nije tako.

II

Ali ovo sve mi pomalo i prija. Ovo usporavanje, disanje, praznina. Mrzim što me iza ćoška očekuje januar i sve njegove obaveze. Mrzim obaveze, ne želim poslove, želim prosto da ne radim ništa i da se krećem i da opažam i da mislim i da gledam i da govorim i da to bude dovoljno. Možda bi bilo dovoljno koračati ulicama i stazama, ili kroz žbunje i visoku travu i opažati svet oko sebe, stvari pojedinačne i mnoštvene, oblikovane i bezoblične, kako izrastaju i kako se uređuju jedna prema drugoj, kako dodiruju sve što ih okružuje oprezno i samouvereno, pa još i prići svim tim stvarima i rečima i poljima i stablima, i zgradama i kućama i onda spustiti svoje prazne šake na njih, svoje dlanove glatke od pisanja, i dodirivati ih, milovati, proveravati da li su još uvek tu, da li se pokoravaju dodiru ili mu se opiru, videti i osetiti, poput slepog čoveka, kako se prostiru sa leva na desno, od gore prema dole, sve do zemlje sa sasušenom travom i prašinom.

Dodirivati svaku stvar pred sobom i oko sebe, kako bi smo se uverili da još uvek postojimo da smo prisutni jer to je već neka potvrda našeg prisustva ovde i sada, u svemu što se takođe rasipa i prestaje da postoji u svakom trenutku. Jer svaki trenutak razvezuje ovo klupko stvari i predmeta, doma i divljine, razvezuje ga tako da se pred nama samima koji se takođe razvezujemo svet uzdiže sa licem trajnosti, mada usitinu prolazi, nestaje i nastaje, nastaje i nestaje: i šta sa tim šta sa tim šta sa nama samima koji sve ovo vidimo, jer ni mi ni mi nismo ono što posmatra i ono što je posmatrano: ruka koja dodiruje i ruka koja je osetila dodir nisu iste: čemu to, taj izum koji nazivamo svest, ta nužna laž u vremenu, to obećanje trajanja, šta je to: pretvaranje da se sve odvija u mirovanju iako je jasno da nije tako. Ulazak pod tuš i plivanje u vodopadu, metafora proticanja, prašina što se rasipa pod prstima, prašina na zemlji koja jeste zemlja, koja nije prašina koja je samo ime ime ime jer nema prašine, mada moramo da mislimo suprotno, inače ne bismo postojali, inače ne bi postojalo to što se zove tu i što se zove to i što se zove ja, što piše govoreći da je pisano i napisano, izgovoreno i izgovarajuće, raznosač i darodavac govora, imena i trajanja.

III

Prelaziti granicu za nas nikada nije značilo prosto putovati, promeniti mesto boravka, ili se zaputiti u avanturu. Za nas u tome uvek ima jednog potajnog bekstva, provlačenja ispod žičane ograde dok stražar nadgleda sa kule osmatračnice i spokojno dodiruje svoj šmajser. Mi smo se navikli da nas nadziru i disciplinuju, da je odazak iz našeg kampa skoro nemoguć i da bekstvo pirpada samo povlašćenima ili očajnima, a ostali da moraju da rade i da ćute. Da se pripremaju za mobilizaciju i slična sranja. Navikli smo se: tako je bilo odrastati devedesetih.

Prelazimo, dakle, granicu u periodu karantina, J. ne veruje da ćemo je preći, mada imamo svu potrebnu dokumentaciju. I ja je razumem, jer to je mudost koju smo stekli. Papiri znače sve, ali ne moraju da znače ništa, kada si na granici pred pogledom službenika. I kada su granice zatvorene. Približavamo se prelazu sporo i strpljivo. Sve je tu na raspolaganju, sve opcije očekujemo: od povratka kući, do odlaska u karantin, ostajanja u karantinu, ili alternativno, testiranja, izlaska iz karantina i turističkih užitaka u zatvorenom gradu.

Prilazimo graničnom prelazu. Stajem kolima sa srpske strane. Stajem kolima predaleko od punkta. (Ili je to bilo sa mađarske strane? Ne sećam se). Čekamo. Moramo da izađemo. Pregledaju nam kofere. Nosimo maske. Imamo papire. Jedini smo na prelazu. Izlazimo. Čekamo. Sve je nespretno. J. se brine. Ne želi u karantin. Ni ja ne želim. Ali mi je isto tako svejedno. Odlučli smo se da pređemo granicu. To za mene znači: svaki scenario je prihvatljiv. Vraćaju nam dokumenta. Puštaju nas, bez reči. Olakšanje? Svakako. Ono staro dobro olakšanje, kada sa vizom koju si čekao nedeljama i mesecima, konačno stupiš na mitsku teritoriju Unije. Ušao si. Sada se krećeš u pozajmljenom vremenu. Sve je nekako razređeno,  vazduh je ređi, kretanje je uzbudljivije. „Sve je drugo, a ne ono što jeste“. Kako to kaže pesnik Rilke.

IV

Prešli smo granicu i sada je naša navigacija iskljičivo offline. Zbog toga provodimo prvih 20-tak minuta kružeći. Svima koji su ikada koristili navigaciju poznato je da ona ponekad, iz nejasnih razloga, počne da nudi zbunjujuće putanje do destinacije ili da se predomišlja šta destinacija uopšte jeste (kao uostalom i u drugim stvarim u životu). Isto je i kod nas. Jedno vreme nas vodi u jednom pravcu, prema Pečuju, da bi se posle 10 minuta predomislila i zapovedila nam da skrenemo levo, pa levo, pa potom, ponovo levo. Očigledno je da se vraćamo na put kojim smo došli. Ali ne vraćamo se kući to je nezamislivo. Utekli smo graničnoj policiji i sada nema šanse, nema teorije da im ponovo dođemo u vidno polje. Stvari su nesigurne, a promena odluke nikada nije isključena. Zaustavljamo se pored puta i ja psujem i lupam, da bih ponovo uneo našu destinaciju. Vraćamo se na put, isti put, samo sada bez skretanja. Nepoverenje se meša sa euforijom begunaca. Imamo osećaj da smo na slobodi, mada ustinu begunci nikada nisu na slobodi (i to smo naučili devedesetih, ako nam već nije bilo poznato ranije). Prolazimo kroz proređeni vazduh prekoračujući ograničenje brzine, idemo gore, dole, skrećemo kroz šumarke i prolazimo pored kućica. Vožnja je prijatna, vožnja savladane prepreke, neočekivanog uspeha.

V

Odjednom, ispred nas, u daljini, ljudi obučeni u cirade, sa dugim cevima. Ne deluju kao policiija, nisu u klasičnim uniformama, ali imaju lako naoružanje. Nisu lovci, sa kalašnjikovima se ne ide u lov. Bar ne u sred dana. Usporavamo naglo i sada milimo, šunjamo se gumama po asvaltu. Vojska. Pogranična patrola. Čuvaju mostove, preko kanala koji tuda protiče i uliva se u Dunav. vojska sa svojim kontrolnim punktovima. „Kako očekivano“, pomislim, „da se na granici prema Srbiji nalazi vojska“. Ali jasno je: oni čuvaju Mađarsku od migranata. U decembru, u samom srcu zime, na obali kanala Karapandža, u šumarku, u toku pandemije, čuvaju Mađarsku od najezde stranog faktora, koji neumitno dolazi sa Balkana, iz Srbije, ali ovaj put usitinu, sa Bliskog Istoka, iz Afrike, i nekog mesta koje nije prosto preživelo klanicu, već koje klanicu još uvek (i sada dok pišem ove redove, a ti ih čitaš)  preživljava. Neko mesto koje plaća cenu tvoje jeftine garderobe, tvojih jeftinih telefona i aparata za proizvođenje sreće, tvoje jeftine vožnje kroz život, na koju se sa punim pravom žališ, ne razmišljajući da tvoj posed zavisi od te klanice, tu iza ćoška. Dakle armija sa dugim cevima čuva kolevku civilizacije od krvi što se preliva i zapljuskuje litice Mediterana, i prska sve do Mađarske i dalje, do Nemačke i Švedske. Klanice u kojoj ta ista Evropa saučestvuje. Da li želite da sprečite talas migranata: prestanite da bacate bombe po tuđim kućama.

VI

Inače. Sve je u redu. Sve izgleda lepo. Sve je isto kao i kod nas. Sasvim isto. Uz malu razliku: ulice su čiste. „U pičku materinu“, mislim, „da li je moguće da ne možemo da rešimo ovaj naizgled banalan problem i očistimo ulice naših gradova i sela. Ako Mađari mogu, Mađari koji su praktično isti narod kao i mi, mora biti da i mi možemo“. Ostaje naravno otvoreno šta je problem. Novac, Volja, Tehnologija. Gospode. Prvo što pomislim su kulutrne razlike, ali tako nešto ne može biti istina. Svi oblici kolektivnogh ponašanja se proizvode određenim okvirom unutar koga se sprovode. Mi jednostavno proizvodimo đubre. Upravo sam čitao članak o Borislavu Pekiću i njegovom „građanskom patriotizmu“. To je doslovno isto. Što bi se reklo, „kako u materijalnoj tako i u duhovnoj proizvodnji“: mi proizvodimo đubre. Tekstovi prepuni otpadaka, opiljaka, opušaka, nerazjašnjeni prelaza i slepih ulica koje ne uspevamo da primetimo, i nastavljamo dalje psujući, pocikujući i poskakujući, proslavljajući sopstveno „intelektualno gospodstvo“.

VII

Katedrala Petra i Pavla je, inače, potpuno renovirana. Potpuno. Mislim da nikada nisam video tako zategnutu građevinu. Katedrale koje sam do sada viđao, iz 12, 13. veka, po Nemačkoj i Austriji, pa i one iz 19, delovale su upotrebljavano, izlizano upotrebom. Njihov bog mora biti veoma različit od boga ove katedrale. Ona je poput tek otpakovanog poklona, koji se sjaji jer još nije dospeo u dečije ruke. Još nema otiske prstiju na sebi. Još nije išarana i izgrebana, još nije iskorišćena ni za koju svrhu, bilo za svoju, bilo za neku drugu, koja dolazi nakon dugog vremena, dosade, radoznalosti i tvrdoglavosti.

Ova je katedrala velika, ali spolja deluje još veća. Ima i prostran trg, koji se uzdiže prema njoj. Ali to nije slučjano, arhitekte su joj orkestrirale prilaz oslanjajući se na dugu tradiciju prostornog organizovanja moći. Očigledno je da su je udaljili, koliko je to bilo moguće, primoravajući J., B. i mene, da do nje koračamo dugo i preko brisanog prostora. To je valjda prvi i osnovni gest moći, bilo da su u pitanju sakralne ili profane građevine, na Istoku ili Zapadu (carstvo dobro poznaje te anatomiju prostora). Izdužavjući vreme prilaska posetilac se izdvaja i  osamljuje. Singularizuje se i prepušta samom sebi. On se ovakvim ustrojstvom prostora ogoljava pred onime ka čemu se kreće. Prostor i vreme prilaska stavljaju mu do znanja da se nalazi ispred predmeta koji ga beskonačno prevazilazi po značaju, koji možda i ne pripada ovom svetu. Prostor tako uspostavlja neravnomerni odnos snaga: onaj koji prilazi uskraćen je u odnosu na ono čemu prilazi i ovo mu se jasno stavlja do znanja.  

Drugi momenat date orkestracije pripada pogledu. Sa leve i desne strane trga uzdižu se građevine koje pripadaju katedrali, a u njima obitava svita koja u katedrali posluje. Prozori ovih građevina usmereni su prema trgu. Nižu se jedan za drugim duž njegove čitave dužine trga, tako da  neprestano prate novopridošlog gosta. Oni su dakako ospoljena figura pogleda koja posetioca obaveštava da može biti posmatran u svakom trenutku, ali mu ne otkriva da li je zaista posmatran, niti ko ga posmatra. Ovaj „izvrnuti“ panoptički mehanizam u kome nas pogled okružuje, dok se mi nalazimo u njegovom središtu, samo je pojačan masivnim romaničkim zvonicima, čija uloga je dvostruka: osim pogleda sa zemlje, oni bacaju i pogled sa neba, iz metafizike, koji nas opominje još jednom, da postoje stvari koje su veće od nas, koje nas beskrajno prevazilaze.

Treći momenat, koji nisam često sretao, ali deluje sasvim logično, pripada činjenici da je katedrala na uzvišenju. Ovo je očigledno od samog početka i stepenice bi mogle to da kompenzuju, tako da se na trg stupi u istoj ravni sa katedralom. Ovo nije učinjeno. Dva efekta proizilaze iz toga: lakši ali patetičniji uspon i, ključno, visina katedrale je dodatno uvećana. Skoro dva puta. Prilazeći joj, ona istinski izgleda monumentalno. Zapravo: uzvišeno.

Neoromanički hram, od belog tesanog kamena, težak, srednjovekovni, možda izvorni, barem za ono što pretenduje da predstavlja, sa krupnim statuama apostola koji nas nadgledaju, u pomalo renesansnim pozama, a onda i četiri teška tornja, izbušena lukovima, prostim i funkcionalnim. I to je stvarno nešto. Ima svoju dramaturgiju, igru i moć. Zahvata iz daleka i potresa posetioca, zainteresovanog za bezrazložne građevine, sa dekoracijom koja se uzdiže prema nebu.

Prilazimo joj polako, J., B. i ja, sluteći da donosi neočekivanu radost, materijalnu raskoš sličnu nekim drugim palatama. Podseća pomalo na Zagreb, mora se priznati, po toj zategnutosti vere. Po tom očiglednom ulaganju sredstava u obnavljanje znakova vere. Koji sada deluju isuviše novo, kao da su tu od juče, iako im je stil arhaičan.

VIII

I šta onda.

Pa priđemo joj pričajući o svemu što nam prolazi kroz glavu. O svemu što smo u stanju da primetimo. Svemu što se ovde može pročitati. Ali efekat je neobičan. Kao na vizantijskim freskama, sa izvrnutom perspektivom, ili u vašarskom ogledalu koje u svojoj zakrivljenosti udaljene predmete prikazuje rastegnuto i uveličano, a bliže spljošteno i umanjeno: što ste bliži katedrali, ona je manja. Kada joj već sasvim priđete ona skoro da deluje skromno, a uzvišenost se rastopila.

Uistinu, osećamo se pomalo iznevereno. Moć koja nas je adresirala na početku sada se otkriva skoro pa nama jednakom. A to je efekat koji je potkopava. Ništa više ne izgleda strašno. Da li je ovo poslednji gest neimara kojim nam prvobitno obećanje uzvišenosti sada predstavlja u pripitomljenom obliku, skoro ljudskom? Ima li u tome hrišćanske teologije koja tvrdi da je moguće da nešto bude u isto vreme u potpunosti božansko i u potpunosti ljudsko? Ili je prosto u pitanju napor da se orkestrira veličanstvenost, iako alatke i sredstava za tako nešto nisu bili na raspolaganju? Teško je reći. 

No dobro.

Prišli smo katedrali pa bismo onda morali u nju i da uđemo. Ali to nije moguće.

Das Tor blieb heut verschlossen. Den Schlüssel hat der Küster.

Usled pandemije vrata su zaključana. Nema tu puno metafizike.

IX

Dve stvari: umetnost je slučajnost, ali slučajnost kojom smo ovladali, ili slučajnost izložena kao nužnost. Slučajnost je uostalom struktura same stvarnosti.  

X

Onda se u nedelju pred službu vrata katedrale otvaraju. Ali ono što nas dočekuje unutra skoro sasvim prevazilazi naša očekivanja. Tu su trebali da budu zidovi od golog kamena sa oltarima u fasetama bočnih brodova, i sa jednim cetralnim, drvenim, ili u boljem slučaju, kamenim oltarom na transeptu. I onda ulazimo unutra, kroz masivna drvena bočna vrata. Ona sada nadoknađuju izduvani osećaj visine. Vrata se sporo otvaraju. I odjednom nas zasipa reka svetlosti sa svih strana. Nasuprot očekivanoj dramaturgiji svetlosti i senke, okruženi smo bljeskom pozlate koji se rasipa sa zidova, fresaka, oltara, apside. Svi zidovi su oslikani, i sve nosi na sebi detalje pozlate. Crkva je takođe osvetljena na vešt i moderan način, tako da u njoj više nema one dobro poznate patetike skrivanja i otkrivanja. Lutanja među stubovima koji simuliraju antiku i slično. Sada je sve jasno vidljivo, sve je pred očima posetilaca, pastve i pastira. Slava božija priređena za posmatrače na razgovetan i nedvosmislen način.

Ima tu mnoštvo detalja koji zaslužuju komentar, ali reći ću samo ovo: najzanimljiviji, a ujedno i najšokantniji, jeste stil slika u ovoj katedrali. Ono što je freska takoreći, a ne mozaik, živopisano je u varijaciji Jungendstila, sitetisanim sa vizantijskim freskoslikarstvom! Kolorit fresaka, garderoba, a delimično i okamenjenost prikazanih figura, koje su dakako ipak relativno realistične (dakle, postrenesansne), sasvim je vizantijski. Može biti da je ovde reč o pokušaju slikara da inscenira rano romaničko, dakle prerenesansno freskoslikarstvo koje je relativno blisko vizantijskom i da ga sintetiše sa njemu savremenom formom prikazivanja. Ali za nekoga ko je upoznat sa tradicijom Istočnog rimskog carstva sličnost je neporeciva.

Potom: na istočnom kraju katedrale nalazi se biskupski tron, a iznad njega na apsidi nalazi se ogroman mozaik Isusa Hrista okruženog Bogorodicom, Jovanom Krstiteljem, anđelima, itd. on sedi na tronu iznad ispod koga izviru rajske reke, kako i priliči pantokratoru. I ovaj mozaik urađen je takođe veoma veoma vizantijski. Dominantan kolorit: plavo i zlatno.

Unutrašnjost inače: prostorno romanička bazilika, dakle teški pilastri koji simuliraju korintske ali i ranohrišćanske kapitele, što opet nalikuje na Vizantiju, sve sa natpisom APO. U centralnom brodu mali prozori, spoljašnja svetlost neprimenta. Svod u potpunosti ravan, drveni, bez lukova (lakirano drvo, luksuzno, novo). Pri vrhu zidova svakog broda, u širokoj traci, nižu se freske. U središnjem brodu, Stari i Novi zavet, stari pre trijumfalnog luka, novi posle. Kako je i primereno. Na svodu središnjeg broda freske svetaca. Prostor je do kraja zasićen označiteljima vere. I to je ludilo sakralne arhitekture, prostor koji se raskošno uzdiže kako bi zadovoljio jednu metafizičku potrebu. Ili drugim jezikom izgovoreno: potrebu moći. Jer ova metafizika ima svoju fizičku istoriju koja je potkopava i čiji se tragovi čitaju u njenom materijalnom prisustvu.

Masivni mermerni zasvođeni oltar ispred apside. Katedrala nema kupolu, nema središnji zvonik, pa kupola oltara zapravo zamenjuje ove simulakrume nebeskog svoda i u kombinaciji sa apsidom konstruiše metaforu čitavog kosmosa. Jer ako je oltar unutršnjost sveta, u čijem se središtu nalazi Isus u svom telesnom prisustvu, a iznad njega su na maloj kupoli zvezde – izvan ovog unutrarsvetskog svoda, sa druge strane, čista metafizika: na apsidi je poslednja sfera, poslednje nebo sačinjeno od mozaika, sa Isusem pantokratorom i ostalim atributima njegove beskonačnosti, svecima, anđelima itd. koji nas nadgledaju i prevazilaze.

Mi ljudi smo na neodređenom mestu, ali ipak tu na zemlji, a pred nama se uzdiže ovo sveto pozorište. I ono je jasno. Ono je nedvosmisleno. Tu pred našim očima. Sa njega dopiru propovedi. Svete reči. Logos. Nama koji smo licem okrenuti ka pojavi ove božanske raskoši. Koju su ipak sačinile ljudske ruke. Ko kaže da je sa hrišćanstvom antičko pozorište okončano? Kao što se rimska imeprija identifikovala sa crkvom tako je i antičko pozorište nestalo u njoj. Budući da je božanstvo istupilo iz sveta ka beskonačnosti, i pozorište je moralo da se ukine kao takvo, kroz aufhebung. Ritual je postao ritual, ali se u njemu sačuvala raskoš paganskog teatra.

Jer posle svega: sve crkve su i danas ispunjene fragmentima rimskog carstva: Isus sa likom Zevsa na freskama, Isus sa likom Mitre na skulpturama. Apolonovi oreoli. Dionisovi zimzeleni razigrani stubovi koji nose nebeski svod oltara. Ili su to ipak korintski stubovi. Boginje pobede i duše mrtvih pagana koje postaju krilati anđeli i ispunjavaju hrišćanske hramove. Orlovi rimskog crstva što nas nadziru sa predikaonice. Geometrija rimske bazilike.

XI

Mitologos: prvi ljudi koji su izumeli vatru učinili su baš to: ovladali slučajnošću – dakle, iz nekog neodredivog spleta okolnosti, koji je bio u potpunosti nasumičan, iz nečega što je dato i što se pojavljivalo u bezbroj iskustava, neko negde je uvideo da se vatra može preneti, sačuvati, a potom i mnogo kasnije, da se može izazvati. Od ovog ovladavanja kontigencijom krenula je čitava jedna forma civilizacije (termička obrada hrane koja razdvaja sirovo od kuvanog, divljinu od kulture, podižući takođe kvaliteta života za čitav jedan stepen). Ovladavanjem nad kontigencijom čovek, dakle, prevazilazi svoje zatečeno stanje, preobražava svoju dotadašnju egzistenciju, svoj način postojanja, a to znači i svoju suštinu.

Pokušavajući naknadno to da razume, njegov sopstveni podvig deluje mu kao da prevazilazi njegove moći koje uviđa kao nešto statično ili dato i zato ga pripisuje nečemu što ga prevazilazi, kao što su predak/božanstvo (ali kako razumeva samo božanstvo je naravno drugo pitanje). Ljudska suština tako postaje proizvod nečega neljudskog, a sam čovek biva stvoren ovako projektovanim božanskim delovanjem. Na ovaj način se u njemu uspostavlja granica između spoljašnjosti i unutrašnjosti, moći i nemoći, beskonačnog i konačnog, i druge slične opozicije koje su naravno u neprestanom kretanju.

Materijalističko razumevanje, međutim, nužno mora da pođe od činjenice da su svi izumi ovozemaljski izumi, odnosno, da je svaki bog istorijska metafora, koja je imala svoj značaj i svoju delotvornost, kao alatka samorazumevanja čoveka i strukturiranja njegove zajednice. Konačno, i danas se ponavljaju slične mistifikacije, koje su vidljivije u prethodnim epohama jer su to bili otvoreni modusi razumevanja sveta, koji danas imaju druge forme.

Hteo sam da kažem, u kontekstu umetnosti: kada o pesniku govorimo kako je „genij“, kako je „anđeoski“, kako je „inspirisan“, kako je „lud“ i slično, mi ponavljamo tu prvobitnu mistifikaciju Prometeja kao boga i nekome ko je živeo, mislio i stvarao oduzimamo agentnost, oduzimamo dostojanstvo stvaraoca, odnosno, nekoga ko je ovaladao slučajnošću.

Postoji tu, naravno, problem i sa desubjektivacijom pisanja, i činjenicom da ne piše Ja, već nešto drugo, jezik ili duh ili šta već. Ali tu smo na teritoriji granice, odnosno načina na koji se subjekt konstituiše iz mnoštva koje jeste, odnosno, koje se ograničava u Ja usled procesa interpolacije. Ako postoji nešto što nije subjekt, a piše, o toj spoljašnjosti je reč. Pa ukidanje tog Ja znači zapravo povratak onome što jesmo. Tome se ne možemo vratiti na neki neposredan način već jedino i isključivo radom. Filozofija je upravo najpreciznije moguće prepipavanje ovog prostora. Ali ovaj je prostor divljina, masa slučajnosti, unutar koje se mogu pronaći neograničene logike, primenjive na granicu koja nas obuhvata u Ja. Na taj način logike koje se pronalaze su usmerene na neki, ne nužno dijalektički, način ka postojećim granicama. 

XII

Mislim, fascinantno je koliko Pečuj podseća na Novi Sad, arhitektonski, urbanistički, prostorno. Podseća na Novi Sad u tolikoj meri da očekujem da iza ćoška ugledam Novo naselje ili Detelinaru. Toliko da se osećam kao da sam u nekom novosadskom kvartu u kome još uvek nisam bio i da mi deluje poznato: skoro da znam u kom pravcu je i moj kvart. I zato takođe ne osećam nikakav strah da ću se izgubiti. Idemo ulicama svaki dan. Prolazimo iz kvarta u kvart, penjemo se na Meček, na brdo koje se uzdiže iznad grada i posmatramo grad kako se pruža ispod nas, u mraku, drhteći svojim uličnim osvetljenjem kroz maglu i kišu, kroz topao vazduh, koji se uzdiže iz porodičnih domova i beži, beži u nebo prema oblacima, koji blistaju narandžastim sjajem, u daljini, iznad krovova. Ulice su strme, ali i to je dobro. Prija posle svakodnevnog rada, napor penjanja prema povlašćenim lokalitetima visine, crkvama, spomenicima i vidikovcima. Prija napor savladavanja te pečujske podbare, koja se uzdiže prema gore, i nestaje u šiblju i granju, nestaje u fruškogorskim krošnjama Crnjanskovog Stražilova. Kažem Crnjanskovog a mislim, ulice koje se penju uz breg sasvim me podsećaju na nešto što sam sam izmislio, a to je izgled naših gradova u međuratnom periodu, dok su kroz njih koračali avangardsti, poluludi od potrage za novim svetom.

XIII

Budući da je sasvim lepo održavan, u Pečuju ima nečega od mumifikacije tipične za skoro sve evropske gradiće u kojima sam bio. Prošlost koja se uzdiže sa zemlje, sa zidova i prozora, sa krovova i dimnjaka, i posmatra te svojim zagonetnim pogledom, uzdignutim i zategnutim radom restauratora. Propadanje je prikriveno u evropskim gradovima, neprestanim prilivom kapitala i rada, koji se ulažu u površinu njihovih fasada (ali ponegde i dublje, gde je bogatstvo zaista preveliko). Prošlost zamrznuta i prinesena pogledu, na način na koji nikada nije postojala, budući uglačana i učvršćena. A samim time i poreknuta. Preobražena u simulakrum. Ali prijatan je ovaj simulakrum, u njemu ima nečega dostojanstvenog. Tretirati grad koji nam svima pripada sa poštovanjem, sa svešću da je naš. Ne, dakle, puki izvor nečijeg bogaćenja, već proizvod zajedničkih ruku, koji nas se zato tiče. Tu je početak slobodnog građanina. Ne mislim, naravno, bourgeois, već citoyen, ako ta razlika danas uopšte više nešto znači.

XIV

Čitao ponovo Y-ovu poeziju na internetu. Prvo – puna je grešaka i prelaza koji podrazumevaju neprestano upotrebljavanje predloga „koji“ i rečce „kao“ kako bi se produžio iskaz preko svake mere i ostvario neki navodni ritam. Neprestana upotreba pojmova da bi se pesmi dala prividna dubina. Sve u svemu nije sjajno. Jezgrovito rečeno to zvuči ovako: pojmove upotrebljava kao metafore, a metafore kao pojmove – u prvom slučaju kako ne bi rekao šta tačno misli, jer veruje da to poezija ne treba da čini, a na drugom da bi pesmu umrežio sa drugim diskursima i time čitaoca naveo na staze interpretacije, koje ne pripadaju nužno njegovom tekstu.

Sve u svemu: pesma „YY“, za koju znam tačno kada je napisana, i koja u sebi ima nerazgovetnu referencu na scenu u kojoj ja pretražujem neke relativno bitne dokumente, sadrži i pozivanje na potpis komesara (ili neke slične figure), uz koji u stvarnom dokumentu stoji i „SFSN“. On onda referira na ovaj potpis, ali ne i na pomenuti dodatak, nakon što u pesmi pomene dokumentaciju u „nepromočivim kesama“ (recimo da je to metafora o nepromenjivosti istorije). Politički problem ove invokacije je sledeći: figuru iz potpisa, dakle, partizanskog komesara, u pesmi poistovećuje sa još jednom progonjenom figurom, nama savremenom, koja se u  kontekstu pesme, konkretno, može razumeti kao S. Milošević i/ili R. Mladić („žena bez strasti“ koja se pominje je, dakako, Karla del Ponte). I to sumira njegovu političku poziciju i njegov socijal-šovinizam: desničare, izdajice i rušitelje SFRJ on projektuje kao kontinuitet NOVJ.

XV

Ovaj grad za mene ostaje prelepa spoljašnjost. Mala varoš uređena i uglačana, spremna da u sebe primi posetioce sa svih strana, radosna na prvi pogled, ali pod oblacima i maglom pripravna da te pridrži za ruku dok oko vrata spuštaš omču i odguruješ stolicu. Ovaj grad ostaje spoljašnjost, jer su svi javni prostori zatvoreni, osim tržnih centara i trgovina. Ostaje fasada koja me provocira i oduševljava, mala igra provincijalnog arhitekte koji podražava Budimpeštu, koja podražava Beč koji ne podražava nikog drugog, osim možda Pariz, jer Pariz to je centar sveta, ili barem Evrope, kada se carska kćer šalje u bračni savez burbonskom prestolonasledniku. Neka jedu kolače, kaže habzburška princeza. Ili je barem bilo dovoljno uverljivo narodu da tako nešto kaže. Sve to na fasadama raskošnih građevina u centru. Označitelji carstva koga više nema i koje nas je sve zbratimilo.

XVI

Prošlost koja se zaista desila, konkretno osamdesete: neki neodređen bol, ne sasvim neprijatan, jer je sećanje na nešto što je postojalo, što se desilo što je pripadalo nekome, naime, meni i drugima, dakle, neodređen bol zbog nestalog sveta, zbog sveta koji se definitivno i nepovratno završio, sa svim svojim nadama i željama, sa svim svojim vrednostima i polemikama, sve je završeno, sve što je bilo novo sada je staro i raspada se, sve je nestalo, tog sveta nema više, mada smo mi tu i sećamo se, ali tog sveta nema i neće se vratiti, nikad. To da je nešto bilo, jednom, i da je prestalo da postoji, da je čitav jedan svet prestao da postoji, deluje, kako bi Rilke rekao, neopozivo. Ali isto tako, nema nikakve nadoknade, nikakvog nadomeštanja, nikakve ravnoteže, sve što postoji mora da ode. Bol se javlja onda kada ova svest, konkretna i pojedinačna, konačna, postane uobličena, kada se svi njeni oblici počnu nazirati: završeno je: radost detinjstva ne postoji i neće postojati nikada više.

Ima tu još nešto: svet koji je nestao delovao je stvarno, zasnovano, ozbiljno, pravi pravcati svet, sa ljudima koji su ga živeli, naseljavali, koji su u njemu tragali za svojim svrhama, i naivno i znalački se preturali sa mesta na mesto, ne videći šta ih to iza ugla čeka. Imali su koordinate na osnovu kojih su se odlučivali: a onda je sve propalo. Sve je propalo i sve te koordinate postale su laž, šupljina, neizvesnost. Čitava scena je oduzeta jednoj glumačkoj postavi, njihova pozornica je srušena i uništena. I oni su se sada našli u ruševinama svog sveta, birajući i dalje prema smernicama koje su poneli sa sobom. I onda je propast počela da ih guta jedno po jedno. Čitave porodične tragedije odigrale su se ovako: ljudi jednostavno nisu mogli da prihvate da je njihov svet uništen, nisu hteli. Ali još i tada, još i tada je ovaj svet postojao, kao negacija samog sebe, kao odsustvo sa kojim se moralo računati, kao pozicija koja se morala poreći. Nove vrednosti su izvlačene iz najdubljih budžaka, iz povrišne pljačke. Nove kulise crtane su po ruševinama. Okrutno. Ali još i tada protekli svet je postojao, tvrd, nepokoran, ritao se u sebi, pod šutom, ispod plomljenih cigala, maltera i greda. Ritao se u svojim smrtnim mukama. Krvareći u prašinu, zapomažući, ispuštaljući urlik ranjene zveri, svinje koju potajno kolju, govečeta prinesenog na besmislenu žrtvu. Njegov krik i krv prolivali su se i napajali zemlju. A onda se krv osušila. Krik je zamukao. Došle su na red nove stvari. I onda je počeo zaborav, to je bilo pravo ubistvo vremena. Prošlo je još deset godina, pa onda još deset, prvo u nadanju i radu pa onda u otporu i suočavanju. I sada odjednom: sve je završeno. Živimo u rebrima lešine.

XVII

Ali nisam hteo o tome, već o osećaju da je jedan svet gotov. Jedan svet koji je počeo polako i teglio se sve do studija. I onda, osećaj koji imam sve vreme je: „A šta je sa decom koja su se rodila posle, u ovom lažnom svetu. To je neverovatno. Pod njihovim dodirom nije bilo ničega čvrstog. Nije ni čudno što su izgubili pamet“. U svakom slučaju, prožimao me dubok osećaj čitavih nekoliko decenija, da je nemoguće imati decu u ovakvim okolnostima, da je sve ovo neka privremena zabuna, iz koje ćemo se svi skupa probuditi, otresti prašinu i nastaviti dalje. Ali nije tako, nema povratka. Ne znam zašto, ali sada mi je tek jasno, nema nazad, nema buđenja, nema sabiranja nema ponavljanja. Nema ničega... Ovo ovde je svet, ovo što živimo. Sa nesigurnostima i trulošću koji su u našem hlebu: u svakom njegovom zalogaju. A oni koji su to prvi shvatili sada vladaju.

Ali ima još nešto: niko nas nije naučio da budemo komunisti. Niko nas nije naučio da preziremo fašizam. Rođeni smo prekasno. Niko nas nije indoktrinirao da mislimo to što mislimo. Naprotiv, učili su nas sve suprotno. A mi smo ipak postali komunisti. Iz ničega. Bačeni u ništa. I ponovo pevamo ovu pesmu. Kao jedinu logičnu stvar.